|
Dugo se već družim sa ovom svojom, na žalost možda i smrtno bolesnom prijateljicom. Još malo pa će tome biti i godina dana. Da, navijam za nju, žestoko. A i ona se bori. Žestoko. Ne odustaje. Nekad samo produžim još dvadesetak kilometara do nje kad idem iz "školice", kao i sinoć, ponekad dođem samo zato jer ju želim obići. I sjednemo i pričamo, satima. Pomognem joj odmaknuti se od stvarnosti, jer ju u tom druženju ne tretiram kao bolesnicu. U tom druženju ona to i nije, ona je netko s kim razmjenjujem misli i doživljaje, netko meni ravan, jer kad se udubimo u te razgovore oni nas povedu puno dalje od tog njezinog stana, od te njezine situacije. Dobar sugovornik je kao mali šareni autobus na cesti što krivuda brdima i dolinama. Putovanje. Sinoć je izrekla ono što ja često pomislim... "Ako i ne nađeš u životu ono što želiš, ne pada li ti na pamet barem da je bilo veoma zanimljivo?"
Ponekad mi se zaista učini da sam zagazio u drugi krug. Kao Samantha iz Sex & The City, kad je prepoznala smiješno glasanje svoga ševca, pa shvatila da je s njim već jednom bila... Tako se i meni događaju neke stvari već po drugi put, ali uvijek tu ima i one ideje - ako možda u početku i sliči na nešto već viđeno, možda ne mora tako završiti. Maloprije napisah Aureliji mejla, ovoj što mi pauzira iz komentara... Na temu lekcija i učenja. Koliko god ja znao što želim i ne želim, što mogu ili ne mogu, uglavnom drugima budem lekcija kroz koju to isto uče. Bar da mi plate na kraju, kad mi već znaju trošiti živce. I ja plaćam Ivori, ne smijem ni rate zakasniti. Free, "Open source" školica za nesigurne. Ja. I kakve to veze ima s dekicom? Jebajiga. Opet sam spavao u autu kraj groblja. A zna biti hladno ako ga ne ostavim upaljenog.
 |
Skroz osobno 
