Zahuktavanje. :)

U ponedjeljak ujutro - pravac Herceg Novi.

Dogovor tko što nosi, slaganje garderobe, pa i glazbe i filmova za večernje sate (laptop ide sa mnom, TV na odredištu je pokvaren), gledanje u auto-kartu, ispis rute, pretraga interneta za punionice auto-plina u BiH... 

Vinkovci - Šamac - Zenica - Sarajevo - Mostar - Stolac  - GP Duži - Dubrovnik - GP Karasovići - Herceg Novi.

To je planirana ruta, izgleda logično na karti. U praksi ćemo još vidjet, možda bude odstupanja. 

Martineeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!

Tko? Koga?

Moj knjigovođa. Mene. 

A zašto onda ja plaćam? Ne'am pojma. Zbog silnog zadovoljstva, valjda. Nije li zadovoljstvo platiti toliki novac zbog nečije gluposti, aljkavosti i neznanja vlastitoga posla?

Imam obrt, pored stalnog posla, to znate. 

Mirovinsko i zdravstveno osiguranje plaćeni su mi u poduzeću u kojem radim, za svoj obrt plaćam nešto sitno. Tako je barem bilo do sad. Nisam znao ni da li to plaćam po nekom postotku ili po kategoriji, nije mi bilo niti važno, toliko je to bilo neznatno... 

Jednom godišnje, kao i svi drugi, pravim poreznu prijavu. I obično dobijem oko 4000 kn povrata poreza ( područje posebne državne skrbi). No, prošle godine sam smislio da mi knjigovođa za obrt iskalkulira veću dobit (iliti - da mi ne odbije sve moguće odbitke) da bih mogao prikazati veća primanja u banci kod eventualnog podizanja stambenog kredita, a što sam tada imao u planu. Što bi mi opet popravilo poziciju u odnosu na iznos kredita, potrebu za jamcima itd. Pa makar ne dobio povrat poreza. Ili čak - i malo doplatio ako treba. 

Sinoć, da.

Iako je bilo vruće.

Organizacija (moja) je rekla da ću ja doći po Milicu, pa ćemo na svadbu. Na večeru, zapravo. Samo posljednji dio protokola. :)) I tako, Milica mi je upoznala sestru, koja je također bila tamo.

I OK su si, iako tek pristojne, tek se upoznale, ne postoji odmak ili odbojnost. Vidim to po sestri.

U povratku smo započeli dogovore za ljetovanje. Daklem, idemo skupa, Milica i ja. Od posljednjeg razgovora na tu temu, još prije tjedan dana ja to više nisam spominjao. Nije bilo presinga. 

... jer utjehe nema u vodi.

Najgori su oni povremeni pijanci. Oni koji ne treniraju redovito. 

Krmačka večer je to bila. Pardon... Momačka. Samo sam malo svratio.

Nakon prvog piva sam htio otići, ali su mi otvorili drugo. 

Nakon drugog piva sam htio otići, ali su mi otvorili treće.

Nakon trećeg piva sam htio otići, ali su mi otvorili četvrto. 

Suprotno očekivanjima (ono,kao - ljeto je, nitko sad ne radi više od onoga koliko se baš mora raditi), telefon mi dovoljno često zazvoni u vezi raznih poslića. Odlazak na more više nije ni najmanje upitan, bar ne financijski. Razbit ću se poslom u slijedećih 10 dana i zaraditi dovoljno.

No, čini se da bi odlazak na ljetovanje ipak mogao biti sporan. Milica nema love. I zapela je ko tele u šarena vrata kako ona neće ići na more bez novca. A ja joj tupim kako imamo dovoljno.

Ali ne... Njoj je to valjda ispod časti. Nije ona sponzoruša, jel...

Neki dan smo o tome pričali. Ono, bih li se naljutio. Da, naljutio bih se. Jer je razlog skroz budalast. Jer uopće nije važno to što ona nema love, važnije je to što se ja tome silno radujem (a i ona bi voljela). Jer bih se silno rastužio da ne odemo zbog takvog glumpavog razloga. Jer bi se sigurno posvađali ako bi ona u tome ustrajala, možda čak i prekinuli.