"Spala knjiga na dva slova", reklo bi se. Kakvu god kritiku zaradio pišući postove, to zapravo bude samo ono što se u mojoj glavi već "vrti".  Da, sva ta pitanja i ja postavljam sebi, svakodnevno. No, nemam na njih baš tako čvrste odgovore kao neki od vas.

Da li je "igra" postala sama sebi ciljem, ako i jest, kada je to postalo tako? Ako i jest, rekao bih -  tako je od Milice. Ako ništa drugo, bila je prekretnica. Ne samo ona, nije ona toliko važna (ona svakako ne, jer da je htjela biti i bila bi), već više činjenica da sam uz nju dočekao četrdeseti rođendan. A taj četrdeseti, uz dovoljno umora i poluzainteresiranu curu - morao je napraviti promjene u meni.

Da, u sebi sam zapravo odustao. Obitelj vjerojatno neću zasnovati, čini se.  Možda si nađem nekoga s kim bih ostario.

Možda nastavim na isti način zbog ljepote same igre, a ta ljepota sigurno postoji.